Kad ministar policije Srbije zaigra na masovnoj grobnici

227
batajnica-grobnica

Masovna grobnica u Batajnici, čini se kao idealno mjesto za policijsku proslavu. 

Specijalna antiteroristička jedinica (SAJ) MUP-a Srbije obeležila je nedavno 39 godina svog postojanja. Svečanosti je prisustvovao i ministar policije Nebojša Stefanović koji je održao prigodan govor u kojem je istakao da “tamo gde drugi ne mogu ili ne smeju, tad se zove SAJ”. Ministar je bio zagledan i u budućnost: “Ovi momci zaslužuju apsolutno poštovanje i u ovoj i u narednoj godini nastavljamo sa opremanjem ovih jedinica, stići će još uniformi i vozila”. Na kraju je pripadnicima specijalne jedinice poručio: “A vi čuvajte Srbiju i čuvajte njene građane, jer uvek treba da zapamtite da onako kako smo mi ponosni na vas, tako svi mi treba da gledamo ovu zastavu koja je ovde iza mene i da se setimo koliko znači i koliko je važno biti neko ko je u službi svoje otadžbine”.

Proslava je održana u Centru za obuku Specijalne antiterorističke jedinice “13. maj” u Batajnici. Možda vam je odnekud poznat ovaj lokalitet? Ako nije, trebalo bi da bude. Upravo na tom mestu 2001. godine otkrivena je masovna grobnica u kojoj su pronađena 744 tela pobijenih albanskih civila sa Kosova. A u transportu leševa sa Kosova u Batajnicu učestvovali su i brojni pripadnici SAJ-a. Ni danas, 16 godina nakon što je grobnica otkrivena, ne postoji nikakvo obeležje da su tu bile pokopane žrtve monstruoznih pokolja. A i zašto bi, kad niko nije odgovarao pred sudom za pokušaj prikrivanja zločina?

Tijela uklonjena, stanje redovno

Leševi su ekshumirani i predati na obdukciju, grobnica je potom zatrpana zemljom, a onda su se nastavile redovne aktivnosti u Centru za obuku, vežbanje za borbu protiv terorizma. Ako je stanje redovno i normalno, zašto se onda baš tu, na masovnoj grobnici, ne bi održavale i svečane proslave? Sad bar pripadnike SAJ-a i ministra policije niko ne može da optuži kako gaze preko leševa.

U januaru ove godine Fond za humanitarno pravo objavio je dosije “Uklanjanje dokaza o zločinima tokom rata na Kosovu: Operacija skrivanja tela” u kojem je čitav slučaj detaljno dokumentovan. U dosijeu se navodi: “Zoran Simović zvani Tutinac bio je u vreme pokopavanja leševa komandant beogradske jedinice SAJ-a. On je u iskazu na suđenju Vlastimiru Đorđeviću pred MKSJ rekao da je o pokopavanju tela u Centru ‘13. maj’ u Batajnici obavešten po povratku sa Kosova od strane njemu podređenog komandanta Trećeg voda SAJ Zorana Đokovića. Kada mu je to saopštio, tu je, tvrdi, bio Trajković i ‘cela komanda SAJ’. Trajković mu je potvrdio da je to istina i da ne brine, jer je o svemu obavešten ministar policije”. Njegove navode potvrdio je i tadašnji komandant SAJ-a Živko Trajković, na suđenju Vlastimiru Đorđeviću pred Haškim tribunalom.

‘Nema leša, nema zločina’

Plan o premeštanju tela pobijenih i već sahranjenih albanskih civila skovan je na najvišem državnom nivou, u kabinetu Slobodana Miloševića u martu 1999. godine. Tu je načelnik Resora javne bezbednosti Vlastimir Đorđević „otvorio kao problem pitanje uklanjanja albanskih leševa, kako bi se uklonile sve moguće civilne žrtve koje bi mogle postati predmet istraživanja Haškog tribunala“. Osim Miloševića i Đorđevića, sastanku su prisustvovali tadašnji ministar policije Vlajko Stojiljković i načelnik Službe državne bezbednosti Srbije Radomir Marković. Milošević je naložio Stojiljkoviću da preduzme mere za prikrivanje počinjenih zločina, a Đorđević je od ministra policije preuzeo na sebe sprovođenje operacije u delo, zajedno sa Draganom Ilićem, načelnikom Uprave kriminalističke policije MUP-a Srbije.

U maju iste godine održan je još jedan sastanak kod Miloševića na istu temu, prisustvovao mu je i zamenik ministra policije Obrad Stevanović, koji je u svom dnevniku potom pribeležio osnovni zaključak sa sastanka: „Nema leša, nema zločina“. Zločinačka logika je neumoljiva, ali im prikrivanje krvavih tragova nije uspelo, uprkos tome što su u toj državnoj operaciji učestvovali pripadnici svih resora policije, uz sasluženje odeljenja za asanaciju terena Vojske Jugoslavije, kao i mnogobrojni radnici javnih preduzeća.

Ogroman je to bio posao koji je zahtevao angažman stotina ljudi i brojnih mašina, bagera za iskopavanje i ponovno zakopavanje leševa, i hladnjača i kamiona za njihov transport. Ništa nije pomoglo, istina na kraju uvek ispliva na površinu, ma koliko je zlikovci gurali pod zemlju. Istina u obliku mrtve dece, žena, trudnica, staraca i starica. Istina u obliku malog mrtvog tela Kuštrima Seljimaja rođenog 7. oktobra 1991. u selu Grejkovce u opštini Suva Reka, kog su pripadnici vojske ubili u jutro 26. marta 1999. u Landovici.

Nacističke metode

Kao što se navodi u dosijeu FHP: “U batajničkim masovnim grobnicama otkrivena su tela albanskih žrtava stradalih na Kosovu od 24. marta do 22. maja 1999. godine prevashodno u opštinama Suva Reka, Đakovica, Peć, Kosovo Polje, Prizren, Vučitrn i Lipljan, mada je pronađen i manji broj leševa civila ubijenih u opštinama Kosovska Mitrovica, Orahovac, Podujevo, Istok i Dečani”. Pripadnici policije i vojske su upadali u gradove i sela, spaljivali su kuće, pljačkali meštane, gađali kuće tenkovima, osipali rafalnu paljbu po svemu što mrda, mahom po nenaoružanim civilima. Odredi smrti vredno su radili svoj posao, iza njih su ostajala zgarišta i stotine usmrćenih ljudskih bića. Čiji je jedini “greh” bio što nisu Srbi, to je jedini razlog što su pobijeni.

Nakon počinjenih zločina, sledila je takozvana asanacija terena i uklanjanje tragova. Prvo su leševi bacani u jame na licu mesta, na Kosovu, gde su formirane primarne masovne grobnice. Potom su u drugoj fazi prikrivanja zločina leševi iskopavani, tovareni u kamione i dovoženi na razne lokalitete u Srbiji gde su bagerima kopane jame i pravljene sekundarne masovne grobnice. Osim Batajnice, leševi pobijenih Albanaca zakopani su u Petrovom Selu, Rudnici i kod jezera Perućac. A bilo je i slučaja spaljivanja leševa, na primer u alumijumskom kompleksu Mačkatica kod Surdulice ili u kombinatu Feronikl u Glogovcu. Ako vas zatrpavanje pobijenih civila u jame i spaljivanje leševa podseća na nacističke metode uklanjanja Jevreja ugušenih u gasnim komorama, potpuno ste u pravu. Ista ideologija rađa slične metode, samo su razmere zločina drugačije, svako je radio u skladu sa svojim mogućnostima.

Pokušaj uklanjanja leševa bacanjem u Dunav nije urodio plodom, jer je hladnjača puna mrtvih Albanaca isplivala kod Tekije, blizu Kladova, uprkos tome što je bila otežana blokovima betona, a na papučici za gas pronađen je kamen težak pet kilograma. To se desilo početkom aprila 1999. godine, nakon čega je Vlastimir Đorđević taj slučaj proglasio državnom tajnom, a potom je pokrenuo akciju dodatnog prikrivanja zločina i dao joj ime “Dubina II”. I zlikovci imaju nastupe kreativnosti, pošto “Dubina I” očigledno nije bila dovoljno duboka, čim je nizak vodostaj izbacio hladnjaču na površinu, Đorđević je rešio da leševe sakrije još dublje, tamo gde ne preti opasnost od izlaska istine na videlo. Ovog puta ih je sakrio u masovnu grobnicu u Batajnici. O svemu tome je prošle godine reditelj Ognjen Glavonić snimio potresan dokumentarni film “Dubina dva”.

Posmrtni ostaci ljudskosti

I nakon svega toga, nakon svih zločina i silnih nastojanja da se zločini prikriju, posle ubijanja tolikih nevinih ljudi, posle uskraćivanja prava žrtvama na dostojnu sahranu, posle ogavnog, gnusnog, neljudskog trpanja mrtvih u iskopane jame – ministar policije i SAJ mrtvi hladni proslavljaju godišnjicu baš na masovnoj grobnici. Valjda im se sviđa zagrobna atmosfera ili se sprdaju s izrekom da se zločinac uvek vraća na mesto zločina. Još Stefanović poručuje policajcima da čuvaju građane Srbije. A čiji su građani bili 49 članova porodice Beriša iz Suve Reke, od kojih je bilo 23 dece, jedna trudnica i starica od 100 godina? Policajci iz OUP Suva Reka su ih zatvorili u piceriju, bacili unutra dve bombe, a potom ušli i pucali u preživele. Da bi na kraju njihova tela završila po jamama u Srbiji. Da li i prevoz leševa hladnjačama i kopanje masovnih grobnica zaslužuju “apsolutno poštovanje”, da li i na ta zlodela treba da budemo ponosni?

Nigde zrna savesti, nigde trunke saosećanja, samo ledena ravnodušnost i moralna otupelost, samo različiti oblici poricanja zločina, potiskivanja krvave prošlosti, uz sve glasniju rehabilitaciju rukovodilaca zločinačkog poduhvata i slavljenje njihovih herojskih nedela. Državni funkcioneri, dvorski intelektualci, raznorazni zatočnici ideologije krvi i tla navikli su nas odavno na razne izopačene oblike metanisanja ubicama, ali ova proslava predstavlja vrhunac perverzije zločinačkog uma.

Naši ljubitelji ratnih zločinaca kao da više nisu ljudi, nisu to više ni oni jevanđelski okrečeni grobovi, pretvorili su se u masovne grobnice u kojima su duboko pokopani posmrtni ostaci ljudskosti. To u čemu mi živimo nije ni Dubina I, ni Dubina II, suviše je to plitko za naše potonuće. Mentalni mulj u kojem smo se zaglibili nalazi se na dubini plus beskonačno. A mi tonemo i dalje, uprkos svakoj logici i zdravoj pameti.

Izvor: Al-Jezeera