Kazivanja o poslanicima: Adem, alejhi selam, 3.dio

2120

Šejtan zna naše slabosti i on tu i napada. On nije direktno rekao Ademu da ne posluša Allaha, jer je znao da bi on to odbio. Ne, već ga je, pozvajući ljudsku slabost, naveo da dodirne drvo uvjeravajući ga da će, ako pojedu s tog drveta, vječno živjeti i imati ogromno kraljevstvo. Oni pojedoše s tog drveta i Allah ih kazni zbog toga.


Znači, Adem je stvoren i podučen svim nazivima. Adem je bio sam. Allah Uzvišeni kaže:

يَا أَيُّهَا النَّاسُ اتَّقُوا رَبَّكُمُ الَّذِي خَلَقَكُم مِّن نَّفْسٍ وَاحِدَةٍ وَخَلَقَ مِنْهَا زَوْجَهَا وَبَثَّ مِنْهُمَا رِجَالًا كَثِيرًا وَنِسَاءً

„O ljudi, bojte se Gospodar svoga, koji vas od jednog čovjeka stvara, a od njega je i drugu njegovu stvorio, i od njih dvoje mnoge muškarce i žene rasijao.” (En-Nisa, 1. ajet )

I Allaha se bojte – znači Adem je bio sam, pa je Allah stvorio Havu.

Ebu-Hurejre, r.a., prenosi da je Allahov Poslanik, salalahu alejhi ve selem, rekao: „Primite moju oporuku da ženama činite dobro! Zaista je žena stvorena od rebra (od nečeg krivog kao rebro), a najveća krivina rebra je baš njegov najviši dio, pa ako ga pokušaš ispraviti, slomit ćeš ga, a ako ga ostaviš, osta krivo. Zato jedni drugima preporučujte da ženama dobro činite!“ (Muttefekun alejhi)

A u drugom rivajetu, stoji: „Žena je kao rebro, ako ga htjedneš ispraviti, slomit ćeš ga, a ako se koristiš njime, ono će ti koristiti, iako je krivo.“ (Muttefekun alejhi)

Kad bi smo razumjeli ovaj hadis, odnos između muža i žene bi bio daleko lakši i bolji.

Adem i Hava su živjeli u Dženetu, imali su cijeli Dženet osim jednog drveta. Koja vrsta drveta, jabuka, banana, trešnja ili šta? Postavljanje ovakvih pitanja je traženje znanja od kojeg nemamo koristi. Zato u Kur'anu i nema naziva drveta, jer je to nešto što nema potrebe, tj. koristi da se zna. U Kur'anu nema,ne stoji koja vrsta drveta, koliko je bilo staro, njegov opis ili slično. Baš kao i u priči o mladićima u pećini. I ovo nam pokazuje da nam Allah daje, tj. obavještava nas onoliko koliko nam je potrebno, korisno. Ali nekad mi idemo u oblasti od kojih nemamo baš nikakve koristi. Allah je ostavio, nije objavio, a mi pokušavamo da istražujemo. U kazivanju o mladićima u pećini se kaže da je pas ležao na ulazu pećine. Neki su počeli ispitivati koja vrsta psa je bila, je li bio ove ili one boje, pa neki kažu žut, neki bijel, neki šaren, crn. Kakve koristi imamo od toga da znamo sve to? Razlozi zašto su nam priče ispričane u Kur'anu su zbog toga da se izvuku pouke. Allah kaže to su, zaista, pouke za ljude koji razmišljaju – i zaista je tako!

U Kur'anu stoji da je to bilo drvo, o vrsti i visini i ostalim osobinama se ne raspravlja. Znači, to je bio jedini dio u Dženetu koji oni nisu smjeli dodirnuti, koji im je bio zabranjen. Allah kaže :

وَقُلْنَا يَا آدَمُ اسْكُنْ أَنتَ وَزَوْجُكَ الْجَنَّةَ وَكُلَا مِنْهَا رَغَدًا حَيْثُ شِئْتُمَا وَلَا تَقْرَبَا هَٰذِهِ الشَّجَرَةَ فَتَكُونَا مِنَ الظَّالِمِينَ [٢:٣٥]

 „I Mi rekosmo: ‘O Ademe, živite, ti i žena tvoja, u Dženetu i jedite u njemu koliko god želite i odakle god hoćete, ali se ovom drvetu ne približujte pa da sami sebi nepravdu nanesete!'“ (El-Bekare, 35)

Ali šejtan je ubacio vesvese:

فَأَزَلَّهُمَا الشَّيْطَانُ

„I šejtan ih navede …“ (El-Beqare, 36)

Šejtan navodi ljude na zlo. Šta je šejtan rekao Ademu? Da li mu je rekao idi i jedi sa drveta koje ti je Allah zabranio? Da li mu je rekao da odbije poslušnost Allahu? Da li mu je rekao: Idi, uradi haram?

Šejtan zna naše slabosti i on tu i napada. On nije direktno rekao Ademu da ne posluša Allaha, jer je znao da bi on to odbio. Ne, već ga je, pozvajući ljudsku slabost, naveo da dodirne drvo uvjeravajući ga da će, ako pojedu s tog drveta, vječno živjeti i imati ogromno kraljevstvo. Oni pojedoše s tog drveta i Allah ih kazni zbog toga.

Kad čitamo ove ajete kazivanje o Ademu i ovom događaju, jesmo li se ikad pitali kako je moguće da je tako veliki poslanik mogao da učini takvu grešku? Kako to, Allah mu kaže: Ne diraj, ne približavajte se tom drvetu, a on ode i uradi to? Jesmo li se ikad pitali to?

Umjesto da se to zapitamo i razmišljamo kako, treba da se zapitamo kako to da mi činimo grijehe? Jer Adem nije imao nikakvo iskustvo sa šejtanom, imao je samo znanje o šejtanu – Allah ga je obavijestio, ali nije imao iskustvo. A iskustvo je drugačije od znanja. I Poslanik kaže da čuti nešto i vidjeti to, nije isto.

Mi znamo šta se desilo Ademu, mi znamo da je to šejtan uzrokovao, imamo dugo, veoma dugo iskustvo, vjekovima kroz ljusku istoriju sa šejtanom, a mi opet činimo iste greške, ponavljamo ih. To treba da se pitamo, kako mi još uvijek činimo greške, a imamo iskustvo i znanje! Oboje imamo, a ipak ponavljamo greške. Jer, u slučaju Adema to je bilo drugačije, nije imao iskustva sa šejtanom, kaje se, Allah mu oprašta. I to je bio test za Adema, Allah je dao da se tako desi da bi Adem naučio. Allah ga je pripremao da bude poslanik. Vidjećemo kasnije u kazivanju o Davudu, alejhi selamu, kada je Allah dao da pogriješi da bi naučio iz te greške, pa je Davud poslije greške bio bolji.

Znači Allah je pripremio Adema za ubuduće, da nauči da je šejtan neprijatelj.

Zatim Allah kaže Ademu i Havi da izađu iz Dženeta:

قَالَ اهْبِطَا مِنْهَا جَمِيعًا

“‘Izlazite iz njega svi’ – reče On.“ (Ta-Ha,123)

U arapskom jeziku postoji jednina, zatim ima forma za dvoje, i množina za tri i više. U engleskom jeziku kao i u našem imamo samo jedninu i množinu. Npr. za jednu osobu kažemo on ili ona, za dvoje oni ili one. U arapskom je množina za troje i više, a ima posebna forma kad se radi o dvoje – znači kad se radi o nečemu što je dvoje, to nije množina i ne kažu oni ili one.

Adem i Hava su dvoje. Ali, Allah im se obraća u množini – ona množina koja u arapskom znači troje i više od toga, a njih je samo dvoje. Jedan od komentatora Kur'ana kaže da je ovo naredba Ademu, Havi i svima nama. Svi smo bili u Dženetu, ali zbog šejtana, Iblisa i te greške smo došli na dunjaluk, što znači da mi ne pripadamo ovdje, mi ne pripadamo dunjaluku; mi smo ovdje na određeno vrijeme. Mi pripadamo Ahiretu. Na Zemlji ćete boraviti i do roka određenog živjeti!

فَتَلَقَّىٰ آدَمُ مِن رَّبِّهِ كَلِمَاتٍ فَتَابَ عَلَيْهِ ۚ إِنَّهُ هُوَ التَّوَّابُ الرَّحِيمُ [٢:٣٧]

 „I Adem primi neke riječi od Gospodara svoga, pa mu On oprosti; On, doista prima pokajanje, On je milostiv.“ (El-Beqare, 37)

Allah je podučio Adema koju dovu da uputi Njemu pa je on to učinio. Koja je to dova bila?

قَالَا رَبَّنَا ظَلَمْنَا أَنفُسَنَا وَإِن لَّمْ تَغْفِرْ لَنَا وَتَرْحَمْنَا لَنَكُونَنَّ مِنَ الْخَاسِرِينَ [٧:٢٣]

“Gospodaru naš”, – rekoše oni – “sami smo sebi krivi, i ako nam Ti ne oprostiš i ne smiluješ nam se, sigurno ćemo biti izgubljeni.” (El-A’raf, 23)

Pogledajmo ovu dovu – sami smo sebi krivi. Inša Allah, zapamatimo je i učimo jer ovo je dova grješnika. Šta je prvo? Sami smo sebi krivi – priznajemo da smo pogriješili. I ovo je veoma bitno kad se čine dove, inače, da se prvo prizna grijeh, jer čovjek kao stvorenje puno griješi, a grijesi koje počinimo su od nas samih i mi sebi škodimo, a ne Allahu. Allahu niko i ništa ne može naškoditi, kad bi svi od prvog do zadnjeg stalno griješili. Znači prvo priznavanje grijeha, a onda traženje oprosta, jer Allah voli one koji se kaju i traže oprost. A vidimo ovdje još nešto: ako nam Ti ne oprostiš i ne SMILUJEŠ nam se, sigurno ćemo biti izgubljeni. Subhanalah, znači opet priznavanje da mi bez Allaha ne možemo ništa, da smo niko i ništa ako nam se On ne smiluje.

Ovo je dova koju je Allah podučio Adema i Havu pa su je učili.

Kad je Adem bio stvoren, Allah ga je dodirnuo po leđima pa su svi njegovi potomci izašli iz njegovih leđa – kičme. Mi ne znamo u kojoj formi, ali svi su izašli i Allah je stavio svjetlo između njihovih očiju. Adem je upitao: Ko su oni? Allah mu reče da su to njegovi potomci. Adem ih je pogledao, pa je vidio jednog koji je između očiju imao jako svjetlo koje mu se svidjelo pa je upitao ko je on. Allah mu reče da je to jedan od njegovih potomaka koji će živjeti pred kraj vremena i da mu je ime Davud. Subhanalah, Allah govori o Davudu da će živjeti pred kraj vremena, pa šta je onda tek s nama kad znamo da je Davud davno, davno prije nas živio.

Zatim Adem upita koliko Davud ima godina (koliko će živjeti), pa mu Allah reče 60 godina. Adem je volio Davuda i on voli sve nas. Mi smo njegova djeca, potomci. I vidimo, iako je Davud živio hiljade godina poslije njega, on ga je volio. Rekao Allahu: „O Allahu, daj mu od mene, od mog života još 40 godina. Allah mu obeća da će biti zapisano tako. Ovo se desilo kad je Adam tek bio stvoren, znači na samom početku. Adem je trebao da živi 1000 god, toliko mu je bilo određeno.

I tako Adem živi na dunjaluku, godine prolaze i kad je bio 960 god star, dolazi mu melek smrti i traži dozvolu da mu uzme dušu – znamo da melek smrti pita poslanike za dozvolu da im uzme dušu. Adem mu reče da ima još 40 god života pa ga melek upita: „Zar nisi dao 40 godina Davudu?“ Međutim Adem je negirao, zaboravio je. Poslanik kaže: „Adem je negirao, njegova djeca negiraju. Adem je zaboravio, djeca Ademova zaboravljaju. Adem je počino grešku, i njegova djeca griješe.“

Vidimo da je Adem zaboravio. Čovjek ponekad zaboravi, desi se. To je u ljudskoj prirodi. Kaže se da riječ insan dolazi od riječi nisjan što znači zaboravan pa je to u naravi čovjeka da zaboravlja. A kad zaboravimo onda kažemo nisam ja to reklo,nisam ja to uradio ili sl. Vidimo da Adem kaže nisam mu dao 40 godina, jer je zaboravio. Treba da razumijemo da Adem nije lagao – on je poslanik, a poslanici su zaštićeni od ovakvih grijeha. Adem je jednostavno zaboravio i Allah mu je oprostio.

Često se desi da među nama dođe do sukoba, prepirke radi ovakvih situacija. Npr. ja kažem nešto danas i nakon mjesec, dva, ti mi dođeš i kažeš rekao si to i to, ja kažem nisam, a ti mi opet kažeš ma jesi rekao si, ja kažem ne, nisam. I ti me optužiš da lažem, a ja ne lažem već sam jednostavno zaboravio. Dešava se često da čovjek zaboravi, pa zato treba da nađemo opravdanje jedni za druge, za našeg brata ili sestru, jer Poslanik, salalahu alejhi ve selem, kaže da prije nego optužiš svog brata pokušaš naći najmanje 70 opravdanja za svog brata. Ali ne, mi ne tražimo ni dva već odmah optužujemo – ti si lažljivac, rekao si to i zabilježiš ga kao lažljivca do kraja života.

A Adem je zaboravio, iako se radilo o krupnoj stvari, obećaš nekom 40 god od svog života, ali desilo se, zaboravio je. I može se desiti da čovjek zaboravi nešto veliko. Pa inšaAllah da naučimo iz ove priče i popravimo ahlak, jer smo u velikoj potrebi za lijepim ahlakom danas. Jer da se samo malo potrudimo, tj. kad bi htjeli zaista,vrlo lahko bi mogli naći više od 70 opravdanja za našu braću i sestre.

Vratimo se priči o Ademu. Adem je prihvatio da je dao 40 godina života Davudu alejhi selamu i melek smrti mu je uzeo dušu. Ljudi u to vrijeme nisu znali, nisu naučili, to su bile nove stavri za njih pa je Allah poslao meleke koji su sišli i oprali Ademovo tijelo te iskopali kabur za Adema i sahranili ga. Meleci ga okupali i sahranili.

To je bilo kazivanje o našem ocu Ademu, alejhi selamu.

Molimo Allaha da nas uvede u Dženet sa našim ocem Ademom, alejhi selam. AMIN!

Autor: Šejh Enver el-Awlaki, rahimehullah, transkrip audio predavanja

Prijevod: El-wela wel-bera

Obrada: Put vjernika

SHARE