Ahlak Poslanika, sallAllahu alejhi we sellem, prema svojim drugovima i vojnicima u ratu
Poslanikovu dušu nije obuzimao dunjaluk
Historičari još uvije spominju dar Poslanika, sallAllahu alejhi we sellem, na Dž'urani nakon što je porazio mušrike na Hunejnu. Poslanik, sallAllahu alejhi we sellem, je Ebu Sufjanu ibn Harbu dao sto deva, a isto tako i njegovom sinu Muaviji.
Po sto deva dao je isto tako: Hakimu ibn Hizamu, Harisu ibn Harisu, Suhejlu ibn Amru, Huvejtibu ibn Abdil Uzzi, Ujejni ibn Hisnu, Akreu ibn Habisu, Maliku ibn Aufu, Safvanu ibn Umejji i drugima.[1]
Spominjanje i podsjećanje na njegovu braću od poslanika
Na dan Dž'urane neki čovjek reče. ”O Allahov Poslaniče, boj se Allaha! Poslanik, sallAllahu alejhi we sellem, mu reče: “A ko će biti pravedan ako neće Allah i Njegov Poslanik? Propao sam i izgubljen kada ne bih bio pravedan. Allah se smilovao Musau, ezijećen je još više od ovoga pa je saburao.”[2]
Dobročinstvo i opraštanje posrtaja osobama koje često čine dobročinstvo
Kada čovjek čini puno hajra i dobročinstva pa zatim posrne u trenutku slabosti, ili pogriješi u idžtihadu i tome slično, tada se njemu oprašta, jer, dobra djela brišu loša. A ljudi, mimo poslanika, nisu sačuvani. Vidjeli smo kako se Poslanik odrekao onoga što je učinio Halid, radijAllahu anhu, sa plemenom Benu Džuzejme. Poslanik, sallAllahu alejhi we sellem, je tada rekao: “Gospodaru moj, ja se Tebi odričem od onoga što je učinio Halid.”[3] Međutim, nije kaznio Halida zbog njegovih dobrih djela i pomoganja islama, i zbog toga što je to bio posrtaj.[4]
Samilost Poslanika i njegova blagost prema ženama
Imam Ahmed u svom Musnedu bilježi predaju od Hašredža ibn Zijada el Ešdžeija a on od svoje nene da je rekla: “U bitci na Hajberu izašla sam i ja i još šest žena zajedno sa Allahovim Poslanikom, sallAllahu alejhi we sellem. Kada je to čuo Allahov Poslanik, upitao nas je: “Šta vas je izvelo i ko vam je naredio da izađete?” Mi rekosmo: Izašle smo da bi borcima dodavale strelice, napajali ih, da bi liječile ranjenike i pomagale u borbi na Allahovom putu. Kada nam je Allah podario pobjedu i kada smo osvojili Hajber, Allahov Poslanik nam je dao udjela kao i ljudima. Upitao sam: Šta vam je dao Poslanik? Hurme – odgovori ona.”[5]
Vidiš kako se Allahov Poslanik, sallAllahu alejhi we sellem, nije suprostavio njihovom izlasku osim iz samilosti prema njima. Ali, kada je saznao njihovu namjeru i cilj njihova izlaska, ne samo da im je to dozvolio već im je dao i udjela u plijenu kao nagradu za ono što su učinile.
Allahov Poslanik nije nikoga omalovažavao, pa ni crnog roba
Prije bitke na Hajberu jedan crni abesinski rob, koji je čuvao ovce svome gazdi jevreju, vidio je kako jevreji sakupljaju oružje i pripremaju se za borbu. On ih upita: “Šta to radite?” A oni mu odgovoriše: “Borimo se protiv ovog čovjeka koji tvrdi da je poslanik.” Čobanin se tada uputi ka Poslaniku zajedno sa ovcama i upita ga: “Šta govoriš i čemu pozivaš?” Allahov Poslanik nije omalovažavao ni jednog čovjeka kojeg je pozivao u islam, zato mu odgovori: “Pozivam u islam, svjedočenje da nema drugog boga sem Allaha i da sam ja Njegov Poslanik, i da se ne obožava niko mimo Njega.” Čobanin ga upita: “Šta dobijam ako to posvjedočim?” “Džennet” – odgovori Poslanik – “ako umreš na tome”. Čobanin prihvati islam a potom reče: “O Allahov Poslaniče ove ovce su kod mene na emanet. Poslanik mu reče: “Potjeraj ih i one će se vratiti svome vlasniku.” Čobanin uze par kamenčića i potjera ovce rekavši: “Vratite se vašem vlasniku! Tako mi Allaha ja se neću vratiti sa vama.” Ovce se, kao da ih neko predvodi, uputiše i uđoše u tvrđavu. Jevrej tada sazna da je njegov rob prihvatio islam. Zatim se Allahov Poslanik, sallAllahu alejhi we sellem, obratio ljudima i podstakao ih na džihad, a potom su se dvije skupine sukobile…
Ovaj rob je krenuo zajedno sa muslimanima prema tvrđavi i borio se sve dok ga nije pogodio kamen – a u nekim rivajetima strijela – i ubio ga… A nije učinio ni jednu sedždu Allahu. Donijeli su ga Allahovom Poslaniku, a oko njega je bilo par ashaba, pa Poslanik okrenu svoje lice od njega. Upitaše: “O Allahov Poslaniče, zašto okrećeš svoje lice od njega“? Poslanik im reče: “Sa njim su sada njegove dvije hurije, čiste prašinu sa njegova lica i govore: Allah uprašio lice onome ko je uprašio tvoje lice, i ubio onoga ko je tebe ubio.” U drugom rivajetu stoji: “Allah je počastio ovoga roba i uputio ka dobru. Istinski je prihvatio islam.”[6]
Poslanik – miljenik koji voli i koji je voljen i koji širi ljubav
Nakon završetka bitke na Hajberu, na Hajber je iz Abesinije, zajedno sa muhadžirima, došao Dž'afer ibn Ebi Talib. Allhov poslanik, sallAllahu alejhi we sellem, tada reče: “Ne znam čemu da se više radujem: osvajanju Hajbera ili dolasku Dž'afera.”[7] Zatim mu je izašao u susret, zagrlio ga i poljubio među oči.[8]
Zamijenio je harf sa harfom i oca sa sinom
Allahov Poslanik, sallAllahu alejhi we sellem, je na dan osvajanja Mekke zastavu dao plemenitom ashabu S'adu ibn Ubadi. Kada je S'ad, sa zastavom Allahovog Poslanika, prošao pored Ebu Sufjana doviknu: “O Ebu Sufjane, danas je dan bitke, danas nema zaštite, danas je Allah ponizio Kurejšije.” Ebu Sufjan, koji je tek primio islam, se ražalosti, a Abdurrahman ibn Auf i Osman ibn Affan rekoše: “O Allahov Poslaniče, nismo sigurni da S'ad neće navaliti na Kurejšije. Poslanik tada reče: “O Ebu Sufjane danas je dan milosti, danas je Allah uzdigao Kurejšije.”[9] Zatim je uzeo zastavu od S'ada i dao je njegovom sinu Kajsu. Neki kažu da je zastavu dao Aliji ibn Ebi Talibu a neki Zubejru. Doktor Muhammed Ebu Šehbe smatra prioritetnijim mišljenem prvo. Kaže: “To je ono što se apsolutno slaže sa onim što nam je poznato od mudrosti i dalekovidosti Allahovog Poslanika. On nije htio da naljuti Ebu Sufjana i njegovo društvo time što bi zastavu i dalje ostavio u rukama S'ada, za koju je postojala opasnost da pređe granice u ubijanju. Zato je uzeo zastavu od S'ada, kao ukor njemu, a u istom vremenu nije ga naljutio jer je zastavu dao njegovom sinu. A koji to čovjek ne voli ponos i visok položaj svoga sina kao što voli samom sebi a možda i više.[10]
Ebul Hasen en-Nedevi kaže: “Allahov Poslanik je promijenio harf sa harfom i oca sa sinom. Uzeo je u obzir ranjenu dušu Ebu Sufjana, čije je srce htio pridobiti, bez da loše postupi prema S'adu koji je puno učinio za islam.[11]
Odlučnost uprave Allahova Poslanika se ogleda i u drugom slučaju koji se dogodio između Ebu Ubejda i Amra ibnul Asa
Poslanik je Amra ibnul Asa[12] poslao da Arape poziva islamu. Kada je došao do mjesta koje se zvalo Selasil, a po kojem je i bitka dobila ime, pobojao se pa je poslao pismo Allahovom Poslaniku tražeći pomoć. Allahov Poslanik mu je poslao Ebu Ubejde[13] zajedno sa skupinom prvih muhadžira među kojima su bili Ebu Bekr i Omer. Poslanik tada reče Ebu Ubejdi: “Nemojte se razilaziti“ Kada je Ebu Ubejde došao Amru, Amr mu reče: “Ti si došao samo kao pomoć” Ne – već onako kako sam zadužen – odgovri Ebu Ubejde. Ebu Ubejde je bio blag čovjek nije mario za dunjalukom, kada mu Amr ponovo reče: “Ti si došao samo kao pomoć”, Ebu Ubejde mu reče: “O Amre, Allahov Poslanik mi je rekao: ‘Nemojte se razilaziti’, ako me ti ne poslušaš ja ću tebe poslušati.” Amr mu reče: “Ja sam tvoj emir a ti si došao meni kao pomoć.” Ebu Ubejde mu reče: “Onda predvodi ljude u namazu”, pa je Amr istupio.[14]
U rivajetu Urve stoji da se razgovor odvio između muhadžira, drugova Ebu Ubejde i Amra ibnul Asa. Ovo dolikuje ahlaku Ebu Ubejde koji je bio poznat kao blagi dobroćudan čovjek, koji nije mario za dunjalukom. U ovom rivajetu stoji da su muhadžiri rekli: “Ti si emir tvojih drugova a Ebu Ubejde je emir muhadžira” Amr im reče: “Vi ste došli kao pomoć a ja sam emir. ”Ebu Ubejde tada reče, a bio je lijepa ahlaka: “Zadnje što mi je oporučio Allahov Poslanik jeste da se međusobno pomažemo. Tako mi Allaha ako me ti ne poslušaš ja ću tebe poslušati. Pa je Ebu Ubejde prepustio emirluk Amru.[15]
Ibn Šihab ez-Zuhri kaže: “Kada ih je Allahov Poslanik htio poslati pozvao je Ebu Ubejda i Amra i rekao: “Nemojte biti neposlušni jedan drugom.” Kada su se odvojili od Medine, Ebu Ubejde se osami sa Amrom i reče mu: “Allahov Poslanik nam je oporučio da ne budemo neposlušni jedan drugom, ili ćeš se ti meni pokoravati ili ja tebi. ”Amr mu reče: “Pokori se ti meni. ”Tako je Amr postao emir i jednoj i drugoj grupi. Omer je to zamjerio Ebu Ubejdi pa mu reče: “Zar ćeš se pokoriti sinu Nabige[16] i postavljati emirom sebi, Ebu Bekru i nama? Šta je to o Ebu Ubejde”? On mu odgovori: “O Omere, Allahov Poslanik mi je oporučio da se ne razilazimo, pa sam se pobojao ako ga ne poslušam da ću biti nepokoran Allahovom Poslaniku. Vallahi ću mu se pokoravati sve dok se ne vratimo.” Kada su se vratili Omer se požalio Allahovom Poslaniku a on mu reče: “Neću više postavljati emira vama osim jednog od vas tj. muhadžira “[17]
Odnos Allahova Poslanika prema ovakvom postupku Ebu Ubejda
Amr ibnul As je poslao Aufa ibn Malika da prenese pismo Allahovom Poslaniku. Auf kaže: “Došao sam Allahovom Poslaniku u zoru a on je klanjao u svojoj kući. Poselamio sam ga a on reče: “Auf ibn Malik?” Da – odgovorih ja. “Ovo je tvoja kamila upita?” Da – odgovorih ponovo. Nakon toga nije ništa rekao. Potom zatraži da ga obavijestim pa sam ga ja obavijestio o našem pohodu i onome što se desilo između Ebu Ubejda i Amra, a on reče: “Allah se smilovao Ebu Ubejdi”[18]
Razlog zbog koga je Allahov Poslanik Amra ibnul Asa postavio kao emira muhadžirima
Kada je pohod stigao do mjesta borbe Amr im naredi da ne pale vatru. Omer se naljuti zbog toga i htjede da mu prigovori ali ga Ebu Bekr spriječi rekavši da ga Allahov Poslanik nije postavio kao emira tebi osim zbog njegova iskustva u ratu, pa se Omer smiri.[19] Govoreći o tome Allahov Poslanik kaže: “Ja postavim nekog kao emira a među ljudima ima onih koji su bolji od njega, zato što je budnija oka i većeg uvida u ratu.”[20]
Komentarišući ovaj događaj doktor Abdul Aziz ibn Abdullah kaže: “Ljubav za vođstvom jeste stvar koja je usađena u nekim dušama. Ovladavanje dušom u takvoj situaciji zahtjeva veliki iman, kojeg je upravo posjedovao Ebu Ubejde, radijellahu anhu.
U riječima Poslanika “nemojte se razliaziti“ se ogleda velika mudrost, jer je njima Poslanik riješio moguće probleme, koji su mogli nastati jer je Ebu Ubejde bio na većem stupnju od Amra. Da se svaki vođa pridržavao samo svog mišljenja mogao bi nastati razdor i nesuglasica. Zato je oporuka Poslanika bila uspješan lijek i Allah je tom oporukom okoristio Ebu Ubejdu.[21]
Oproštaj dobročiniteljima i prelazak preko njihovih rđavih postupaka makar bili veliki
Slučaj Hatiba ibn Ebi Belt'a
Od Ubejdullaha ibn Ebi Rafia se prenosi da je rekao: “Čuo sam Aliju, radijAllahu anhu, da je rekao: Allahov Poslanik, sallAllahu alejhi we sellem, je poslao mene, Mikdada i Zubejra i rekao: “Pođite sve dok ne dođete do mjesta Hah, tamo ćete naći ženu koja nosi pismo, uzmite ga i donesite.” Uputili smo na svojim konjima sve dok nismo došli do tog mjesta i tu našli ženu. Rekosmo: “Daj nam pismo.”! “Nemam pismo” – odgovori ona. Mi joj rekosmo: “Ili ćeš izvaditi pismo ili ćeš skinuti haljinu. ”Ona tada iz svojih pletenica izvadi pismo a mi ga donijesmo Allahovom Poslaniku. Kad u njemu pismo Hatiba ibn Ebi Belt'a ljudima od mušrika, u kojem ih on obavještava o nekim tajnama Allahovog Poslanika. Poslanik mu reče: “Šta je ovo o Hatibe”? On odgovori: “O Allahov Poslaniče, nemoj žuriti. Ja sam bio čovjek koji je bio vezan za Kurejšije a nisam bio od njih. Muhadžiri koji su sa tobom imaju rodbinu u Mekki, koja će zaštititi njihove familije i imetke, pa sam i ja htio, kad već nisam imao rodbinu, da im učinim dobro kojim bi oni zaštitili moju rodbinu. Ovo nisam uradio iz kufra niti odmetništva, niti zadovoljstva kufrom nakon islama. ”Poslanik reče: “Istinu je rekao.” Omer tada reče: “O Allahov Poslaniče dozvoli mi da udarim vrat ovog munafika”, a Poslanik mu odgovori: “On je prisustvovao Bedru, a šta znaš možda je Allah pogledao učesnike Bedra i rekao: ‘Radite šta hoćete vama je oproštno.'”[22]
U drugom rivajetu kod Buharije, od Abdurrahmana ibn Sulemija, stoji da je Omer, radijellahu anhu, dva puta zatražio od Allahovog Poslanika da ubije Hatiba, prije nego li je Hatib pojasnio svoj slučaj a i poslije. Pored toga što je Allahov Poslanik, sallAllahu alejhi we sellem, rekao o Hatibu: “Istinu je rekao, ne govorite osim hajr”, Omer je smatrao da se mora ubiti. U ovom rivajetu stoji: “Omer tada reče: “O Allahov Poslaniče, Hatib je iznevjerio Allaha i Njegova Poslanika, zato mi dozvoli da ga ubijem. ”A Poslanik, sallAllahu alejhi we sellem, reče: “O Hatibe, šta te je navelo da ovo učiniš”? Hatib odgovori: “Vallahi ja vjerujem u Allaha i Njegova Poslanika, ali sam htio da kod ljudi (Kurejšija) imam dobro djelo kojim bi zaštitio moju familiju i imetak. Nema nijednog od tvojih ashaba a da nema svoje pleme kojim Allah štiti njihove familije i imetak.“ Poslanik, sallAllahu alejhi we sellem, tada reče: “Istinu je rekao, ne govorite osim hajr.” Omer reče: “On je iznevjerio Allaha, Njegova Poslanika i vjernike. Dozvoli mi da ga ubijem.”
U ovom rivajetu kao da je Omer smatrao da Hatib treba biti ubijen, pored toga što su mu oči zasuzile kada je Poslanik, sallAllahu alejhi we sellem, rekao: “A šta znaš možda je Allah pogledao stanovnike Bedra i rekao: ‘Radite šta hoćete vama je oproštno’, ili ‘obavezan vam je Džennet’.” Oči Omera tada zasuziše i reče: “Allah i Njegov Poslanik najbolje znaju.”[23]
Priča se, različitim verzijama, spominje u oba Sahiha[24], sa tekstom: “Možda je Allah pogledao…” Dok Hakim u svom Mustedreku od Ebu Hurejre, radijAllahu anhu, spominje rivajet u potvrdnom obliku: “Zaista je Allah pogledao učesnike Bedra i rekao: ‘Radište šta hoćete, vama je oprošteno’.” Hakim kaže: “Lanac hadisa je vjerodostojan a Buharija i Muslim ga ne bilježe sa potvrdnom formom “Zaista je Allah…” već ga bilježe u sljedećoj formi: “Možda je Allah pogledao učesnike Bedra.”[25]
Iz prethodnog nam postaje jasno da pored toga što u pomenutim rivajetima stoji “Možda je Allah pogledao…”, Hakimov rivajet jasno i potvrdno ukazuje da je Allah zasigurno oprostio učesnicima Bedra.
Isto tako, vidimo da je ashab Allahovog Poslanika, sallAllahu alejhi we sellem, počinio veliku grešku, ali bilo mu je oprošteno, zbog toga što je bio učesnik Bedra, kako je to pojasnio sam Allahov Poslanik, sallAllahu alejhi we sellem.
Muslim u svom Sahihu bilježi da je rob Hatiba došao Allahovom Poslaniku, sallAllahu alejhi we sellem, žaleći se na Hatiba pa reče: “O Allahov Poslaniče, Hatib će ući u vatru.” A Poslanik mu odgovori: “Slagao si, neće ući u vatru, on je prisustvovao Bedru i Hudejbiji.”[26]
Fusnote:
[1] Poslanik je oslobođenicima dao po sto deva da bi pridobio njihova srca. Pogledaj “Umdetul kari”, 17/295, “Tabekatul kubra”, 2/152.
[2] Bilježi ga Buharija od Abdullaha, radijAllahu anhu, sljedećim tekstom: “Na dan Hunejna Allahov Poslanik je udijelio nekim ljudima. Tako je Akreu dao sto deva, Ujejni isto tako, a i drugim ljudima. Neki čovjek reče: “Ovom podjelom se ne želi Allahovo zadovoljstvo. ”Ja rekoh: “Obavijestiću o ovome Allahovog Poslanika. ”Kada sam ga obavijestio Poslanik reče: “Allah se smilovao Musau ezijećen je još više od ovoga pa je saburao. ”Pogledaj “Sahihul-Buhari” 4/1576, “Delailun-nubuvve”, 5/185, “Ahlakun-nebijji ve adabuhu”, 1/268.
[3] Allahov Poslanik je poslao Halida ibn Velida plemenu Benu Džuzejme. Oni nisu znali da kažu eslemna (prihvatili smo islam) već su rekli: odmetnuli smo se od vjere (tj. odmetnuli smo se od širka). Halid ih poče ubijati i zarobljavati. Halid je svakom čovjeku dao zarobljenika i naredio da ga ubije. Kada su to spomenuli Poslaniku od reče: “Gospodaru moj, ja se Tebi odričem od onoga što je učinio Halid”, to je ponovio dva puta.Pogledaj “Buhariju”, kitabul ahkam 6/2628, “Sahihu Ibn Hibban”, 3/474
[4] “Dirasetun tahlilijje li šahsijjetir-resul Muhammed” 279. str.
[5] “Musned” imama Ahmeda 5/271, “Senenun – Nesai el kubra”, 5/277, “El Bidaje ven-nihaje”, 4/205, “Fikhus-sire” od Gazalija 298. str.
[6] “Siretul halebijje”, 2/740, “Usudul gabe”, 5/533
[7] Hakim u “Mustedreku” 2/681 kaže: “Ovaj hadis je vjerodostojnog isnada a nije ga zabilježio ni Buharija ni Muslim. (3) Ovaj dodatak se spominje u Musannefu ibn ebi Šejbe 6/541. Pogledaj isto tako “M'udžemul kebir” 2/110, “Delailun – nubuvve”, 4/246, Zadul mead 3/333.
[8] Ovaj dodatak se spominje u Musannefu ibn ebi Šejbe 6/541. Pogledaj isto tako “M'udžemul kebir”, 2/110, “Delailun – nubuvve”, 4/246, Zadul mead 3/333.
[9] Allahov Poslanik je poslao da se S'adu uzme zastava i da njegovom sinu Kajsu. Time zastava nije uzeta iz ruku S'ada jer je dospijela u ruke njegova sina. Ebu Omer kaže: “Spominje se da je Poslanik zastavu dao Zubejru.” “Zadul mead”, 3/404. neki kažu da je zastava data Aliji. “Fusulun mines-sire”, 179 str., “El-Iktifa bima tedammenehu min megazi resulillah”, 2/223. Emevi u “Megazi” bilježi da je Ebu Sufjan rekao Allahovom Poslaniku kada mu se približio: “Naredio si da se pobije tvoj narod”? Ne – odgovori Poslanik. Ebu Sufjan mu tada spomenu ono što je rekao S'ad i zkle ga Allahom da čuva rodbinske veze. Poslanik mu reče: “O Ebu Sufjane danas je dan milosti, danas je Allah uzdigao Kurejšije. ” Zatim je uzeo zastavu od S'ada i dao je njegovom sinu Kajsu.
[10] “Siretun-nebevijje“ od doktora Muhammeda ebu Šehbe 2/443.
[11] “Es-siretun-nebevijje” od Hasana en-Nedevija 343. str.
[12] Amr ibnul As ibn Vail el Kureši es-Sehmi. Njegov nadimak je Ebu Abdullah a neki kažu Ebu Muhammed. Njegova majka je Nabiga bint Harmele. Bila je robinja iz Benu Džellan ibn Atik. Kurejšije su Amra poslale Nedžašiji ne bi li im on predao muslimane koji su bili kod njega ali on to nije učinio.Prihvatio je islam u godini Hajbera, osme godine poslije hidžre, šest mjeseci prije osvajanja Mekke. Bio je hrabar i odvažan. Preselio je u Egiptu uoči ramazanskog bajrama. Dženazu mu je klanjao njegov sin Abdullah a ukopan je u Mukattamu. Kada mu je došla smrt rekao je: “Allahu moj ti si mi naredio a je se nisam povinovao, ukorio me a ja se nisam okanio. Allahu moj nema moćnog pa Ti mi pomozi, niti nevinog pa Ti mi oprosti, nisam ohol već tražim oprost. Nema drugog boga sem Tebe” Zatim je ovo ponavljao sve dok nije preselio. Pogledaj njegovu biografiju u “Usudul gabe”, 4/259-263
[13] Amir ibn Abdullah ibnul Džerrah, poznat je po svom kunjetu (nadimku) Ebu Ubejde. Jedan od desetorice kojem je zagarantovan Džennet. Prisustvovao je Bedru, Uhudu, i svim bitkama sa Allahovim Poslanikom. Među prvima koji su prihvatili islam. Učinio je hidžru u Abesiniju i Medinu. Zvali su ga “jaki i povjerljivi”. Imao je polomljene prednje zube zato što je na Uhuda svojim zubima izvadio dvije halke koje su se zarile u meso Allahovog Poslanika pa ih je on istrgao zubima. Poslanik o njemu kaže: “Svaki ummet ima svog povjerenika a povjerenik ovog ummeta je Ebu Ubejde ibnul Džerrah.” Urve ibn Ruvejm kaže: “Ebu Ubejde se uputio ka Bejtul-makadisu želeći da klanja u njemu, pa ga je smrt zadesila u Fihlu. Neki kažu da se njegov grob nalazi u Bejsanu, dok drugi kažu da je preselio u Imvasu 18. godine po Hidžri. a imao je 58. godina. Pogledaj “Usudul gab”,e 3/124-127.
[14] “Tarihu Medineti Dimešk 2/23-24
[15] Prethodni izvor 2/25.
[16] Nabiga nint Harmele, Amrova majka. Bila je robinja iz Benu Džellan ibn Atik Neki čovjek je upitao Amra o njegovoj majci pa mu on reče: “Selma bin Harmele, nadimak joj je bio Nabiga. Iz plemena Benu Aneze. Zarobili su je Arapi pa je prodata na Ukazu. Kupio ju je Fakihe ibn Mugire potom Abdullah ibn Džud'an potom As ibn Vail. Njemu je rodila djecu. ”Pogledaj Usudul gabe 4/259
[17] “Tarihu medineti Dimešk” 2/25, “Kenzul ummal”, 10/266
[18] “Delailun-nubuvve”, 4/402
[19] Prethodni izvor 4/400
[20] “Tarihu medineti Dimešk”, 2/42
[21] “Tarihul islami mevakif ve iber”, 4/135
[22] “Sahihul Buhari” 3/1095, Ovo poglavlje je Buharija naslovio kao poglavlje o doušniku. Zatim je spomenuo riječi Uzvišenog: “O vjenici moje i vaše neprijatelje ne uzimajte za prijatelje, ne poklanjajte im ljubav kad oni poriču istinu koja vam je došla i izgone Poslanika i vas samo zato što u Allaha, Gospodara vašeg vjerujete. ”Mumtehine 1. Buharija u drugom rivajetu 4/1557 pojašnjava riječi Hatiba “ja sam bio čovjek koji je bio vezan za Kurejšije a nisam bio od njih”, da je bio njihov saveznik.
[23]“ Sahihul Buhari”, poglavlje:Vrijednost učesnika Bedra 4/1462
[24] “Sahihul Buhari”, 4/1557, 4/1855, 4/1462, 5/2309, “Sahihu Muslim”, 4/1941
[25] “Mustedrek ala es-sahihajni”, 4/88
[26] “Sahihu Muslim”, 4/1942
