Od njegove politike (metoda vođenja) je i to što je rekao u svom prvom obraćanju:
„A potom, o ljudi, ja sam postavljen da vladam vama, a nisam najbolji među vama. Ako budem dobar – pomozite mi, a ako budem loš – ispravite me. Iskrenost je povjerenje, a laž je izdaja. Slabi među vama su jaki kod mene dok im ne vratim njihovo pravo, ako Allah hoće, a jaki među vama su slabi kod mene dok od njih ne uzmem pravo, ako Allah hoće.” (Izvor: el-Bidaja ve’n-Nihaja, str. 333)
Njegove riječi ukazuju na više stvari:
Prvo: Ljudi su u islamu svi jednaki – i vladar i podanici, bijeli i crni, Arapi i nearapi, i niko nema prednost nad drugim po tim osnovama – jer je rekao: „Nisam najbolji među vama.”
Drugo: Narod ima pravo da nadgleda i poziva vođu na odgovornost – jer je rekao: „Ako budem dobar – pomozite mi…” Jasno je i potvrđeno da opstanak naroda na ispravnom putu zavisi od ispravnosti njihovih vođa. Zato je dužnost naroda da svoje vođe ispravljaju na način koji je propisan u šerijatu.
Treće: Uspostavljanje pravde i jednakosti među ljudima – jer je rekao: „Slabi među vama su jaki kod mene…” – i to je jedan od najvažnijih ciljeva islamske države, kao i jedna od osnovnih dužnosti vladara.
Od njegove politike je i to što je rekao:
„Iskrenost je povjerenje, a laž je izdaja” – Ovim je Ebu Bekr es-Siddik, radijellahu anhu, objavio osnovni princip na kome zasniva svoj plan u vođenju naroda: da je iskrenost između vladara i naroda temelj povjerenja. Ovaj osnovni princip ima veliki uticaj na snagu vlasti i države, a ujedno je i osnovna osobina koju islam naređuje.
Od njegove politike:
On je služio one u potrebi i slabašne. Od Ebu Saliha el-Gifarija se prenosi: da je Omer ibn el-Hattab obilazio jednu staru slijepu ženu u predgrađima Medine noću – donosio joj je vodu i brinuo se o njenim potrebama. Ali kad bi došao kod nje, zatekao bi da je neko drugi već došao prije njega i obavio sve što je trebalo. Više puta je pokušavao da stigne prvi kako ga niko ne bi pretekao, pa ju je jedne noći posmatrao izdaleka i ugledao da je to bio Ebu Bekr – koji je u to vrijeme bio halifa. (Prenosi es-Sujuti u „Tarihu-l-Hulefa”.)
Od njegove politike:
Bio je i taj da je povjeravao odgovornosti onima koji su za to bili sposobni. Tako je Ebu Ubejdu el-Džerraha imenovao za čuvara (blaga) ove zajednice i ministra finansija – povjerio mu je upravljanje državnom riznicom (Bejtul-mal). Omer ibn el-Hattab preuzeo je pravosuđe (ministar pravde), a Zejd ibn Sabit je bio zadužen za pisanje i prepiske (kao ministar pošte i komunikacija). (Iz Enciklopedije biografija, tom 3, str. 138.)
Od njegove politike:
Bio je odlučan u očuvanju vjere i islama. Kada su neka arapska plemena napuštala islam (poslije smrti Poslanika), on je proglasio poziv na borbu (džihad) i napisao jedno opće pismo svim plemenima, poslavši ljude da ga pročitaju na svim skupovima. Odredio je jedanaest vojnih zastava (komandi):
Jednu je povjerio Halidu ibn Velidu, da krene protiv Tulejhe ibn Huvejlida, a kada završi, da ide ka Maliku ibn Nuajri u oblast El-Bitah, ako se ovaj ne pokori.
Imenovao je Ikrimu ibn Ebu Džehl da se suoči sa Musejlemom (lažnim prorokom).
Poslao je Šurahbila ibn Hasenu da ide za Musejlemom i zatim protiv plemena Kuda’a.
Poslao je Muhadžira ibn Ebi Umejju protiv vojske Esveda el-Ansija i kao podršku sinovima protiv Kajsa ibn Mekšuha, jer se ovaj pobunio protiv vlasti.
Halid ibn Seid ibn el-As je poslat prema predijelima Šama (Sirije).
Amr ibn el-As je poslat protiv plemena Kuda’a, Vedi’ea i Haris.
Poslao je Huzejfu ibn Muhsina el-Gatafanija protiv Dibe i zadužio Arfeđu i Harsamu da mu budu pomoć.
Poslao je Tarfu ibn Hadžeba protiv plemena Sulem i onih iz plemena Hevazin.
Suvejda ibn Mukarrina je poslao prema Tehami u Jemenu.
Poslao je Alaa ibn Hadramija prema Bahrejnu.
Svaki od ovih vojskovođa dobio je posebno pismo s naređenjima i bio je zadužen za svoju vojsku.
(Iz „El-Bidaja ve-n-Nihaja“, tom 6, str. 348.)
Iz svega ovoga se zaključuje da je borba protiv otpadnika (murteda) bila iz njegove revnosti prema vjeri i želje da je zaštiti od onih koji je nipodaštavaju.
Iz knjige “Islamski emirat i njegova uprava” (96 – 98. str.)
