Došao je neki čovjek Allahovom Poslaniku Muhammedu, sallallahu alejhi ve sellem, pa mu se požali riječima: ”Allahov Poslaniče, zadesila me oskudica pa nemam šta da jedem“, pa je Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, poslao do svoje familije da pitaju da li imaju šta da dadnu ovom čovjeku od hrane, ali kod njih nije bilo ništa, pa Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, reče svojim ashabima: “Ima li iko ko će noćas ugostiti ovog čovjeka, Allah mu se smilovao.” Tada ustade jedan ashab, Ebu Talha (radijallahu anhu) pa reče: ”Ja ću, Allahov Poslaniče”.
Zatim ode svojoj kući i reče supruzi: “Ovo je Poslanikov, sallallahu alejhi ve sellem gost, pa ćemo ga ugostiti i ne smijemo ga ničim omalovažiti”.
”Tako mi Allaha, imamo hrane samo za djecu” – odgovori mu supruga, a Ebu Talha (radijallahu anhu) predlozi supruzi da odulji da spremanjem večere, kako bi djeca zaspala od umora.
I tako bi, djeca zaspaše, ali je problem bio da ako dadnu gostu hrane, onda oni sami neće imati šta da jedu, a gostu može biti neugodno da jede sam, dok domaćini nemaju ništa. Medjutim, dogovorili su se da ugase svijeću, te su uslužili gosta sa hranom a sebi su uzeli prazne posude i pravili se da i oni jedu, a da gost nije ni znao da oni ustvari nemaju hrane za sebe. Tako da su te noći legli gladni.
Sutradan je Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, nasmijan sreo Ebu Talhu (radijallahu anhu) i ispričao mu da ga je Allah subhanehu ve te'ala, obavjestio o njhovom lijepom postupku prema gostu i da je Uzviseni Allah zadovoljan s njima, te da je u vezi njih objavljen ajet:
“…i vise vole njima (potrebnima) nego sebi, mada im je i samima potrebno…” (sura Hašr, 9)
(Hadis bilježi imam Buharija)
