Niko ne sme da vas bije!

835
Srpski voz za Kosovo

Znate priču: iz Beograda krenuo voz za Kosovsku Mitrovicu. Ali pošto je život krug, što rekao mnogi pjesnik-amater, te budući da je naš cilj tamo odakle smo pošli, što rekao T.S. Eliot, voz se istoga dana vratio u Beograd, ne stigavši do Mitrovice. U međuvremenu, ako je suditi po izjavama Aleksandra Leke Vučića i Hašima „Zmije“ Tačija, Kosovo i Srbija umalo nisu zaratile.

Dramatičnim saopštenjem najprije se oglasio Tači i poručio da voz mora biti zaustavljen. I dok si na albanskom rekao „keks“ („biskota“), nekakvi se građani Kosova spontano samoorganizovali i minirali prugu, a policija se naoružala dugim cijevima.

Onda je Leka Vučić održao još jedan – broji li ih ko? – vanredni, dramatični, sudbinski važni pres, koji je u biti bio njegovo scensko čitanje Miloševićevog govora u Kosovu Polju. Srbija nije monarhija, ali Vučić jeste drama queen.

Vučić danas: „Srbija želi mir, Srbe pozivam da ostanu mirni, a moja posljednje upozorenje i poziv Albancima na Kosovu i Metohiji je da ne pokušavaju da napadnu Srbe oružjem, jer Srbija to neće dozvoliti“.

Milošević juče: „Niko ne sme da vas bije!“

Čik pogodite šta će u nekom govoru o Kosovu, Vučić ili neko drugi, reći sutra?

No vratimo se u sadašnjost i pokušajmo odgonetnuti šta bi, đe je zapelo? Nije li taj voz trebao biti simbol malog, ali navodno postojećeg „pozitivnog pomaka“ u odnosima Beograda i Prištine? Možda nam u odgovoru na ta pitanja mogu pomoći fotografije spornog voza?

Ko ratuje iz estetskih razloga

Dobro, taj voz je očito remek-djelo nacionalnog kiča, ali otkad se kod nas ratuje iz estetskih razloga? Tim prije što su srpski i albanski (i svaki drugi, uzgred) nacionalistički kič zapravo isti, razlika je samo u boji  – je li crveno-crno ili crveno-plavo-bijelo.

Na vozu je, da ne duljimo, pisalo „Kosovo je Srbija“.

Leka Vučić se požalio na albansko divljaštvo i poručio kako su iz Beograda poslali putnički voz, a ne tenk. Aleksandar Vulin je, saznali smo (opet) razočaran reakcijom Evropske Unije: „Očekujem pojašnjenje Brisela, jer je sloboda kretanja jedna od najvažnijih tekovina Evropske unije. Veoma me je iznenadila reakcija EU i veoma je čudno da se oni protive slobodi kretanja za koju se toliko zalažu“.

Sve to podsjeća na anegdotu koja kaže kako je policajac jednom „zaustavio vozilo kojim je upravljao“ Davorin Popović. Policajac zamoli Davorina da dune. Pa kaže: „Druže Popoviću, imate 3.14 promila alkohola u krvi“. Našto drug Popović kaže: „Da, i šta je tu sporno?“

Voz upućen iz Beograda na Kosovo, na kojem piše „Kosovo je Srbija“,  stvar je mira i stvar slobodnog protoka ljudi i roba u istoj mjeri u kojoj je to raketa na kojoj piše „Peace“. Taj je voz stvar slobode kretanja jednako koliko je to bio i dron nakrcan albanskom nacionalističkom patologijom koji je onomad sletio na fudbalski teren u Beogradu.

Beograd je šaljući na Kosovo voz na kojem piše „Kosovo je Srbija“ pokazao istu vrstu političke mudrosti i želje za civilizovanim dijalogom koje je Tirana pokazala šaljući u Beograd dron sa zastavom „Velike Albanije“.

Retoričko pitanje

Pitanje za gospodu velikosrbe i velikoalbance glasi: kako se stiže do stupnja moralnog idiotizma koji omogućuje da svoj velikodržavni projekat smatraš opravdanim i uzvišenim, a tuđi sramnim? Kako se stiže do toga da malu nacionalističku gadost koju ti izvedeš smatraš remek-djelom pa joj, kako majstorije i zaslužuju, aplaudiraš, dok si tuđe mizerne nacionalističke splačine odlučan nazvati pravim imenom?

To je, dakako, retoričko pitanje, dakle jedno od onih na koja ne očekuješ odgovor. Drugo nas treba interesovati: je li naš mir zaista tako lomljiv da ga u paramparčad može razbiti svaka retardirana provokacija? Zašto ovdašnje države i državnici u misaonom naporu ne uspijevaju dobaciti dalje od navijačkih smicalica?

Od svih balkanskih nacionalizama najsličniji su velikosrpski i velikoalbanski: zajednička im je ideja „velike“ države koja bi obuhvatila sva njihova „etnička područja“. Tu je i očita razlika: jedan je, srpski, tu ideju nedavno već pokušao ostvariti silom, drugi nije.

Zajednička im je i mimikrija: i jedan i drugi nacionalizam, iako su njihovi ciljevi ostvarivi jedino ratom, glasno ističu svoju posvećenost miru. Aleksandar se Vučić, tako, specijalizovao za gašenje požara koje sam pali. U beogradskoj štampi danas čitamo kako je upravo Vučićevom odlukom da voz vrati u Beograd spriječen sukob. Koji je postao moguć zahvaljujući Vučićevoj odluci da se na vozu ispiše „Kosovo je Srbija“.

Vučićeva se Srbija neprekidno koška sa Hrvatskom, Bosnom i Hercegovinom, Kosovom i Albanijom, pa i sa Crnom Gorom, u odnosu na koju Vučić igra ulogu dobrog, a Nikolić lošeg policajca. U toj igri svoju šansu vidi i svaki od lokalnih nacionalizama, koji sebe definišu kao „odbrambene“. Šta bi, jadna ti majka, oni činili kada se ne bi imali od koga braniti? Ta zastrašujuća mogućnost, da ostaneš bez neprijatelja, srećom nije na vidiku – svakako ne dok dišu ideja Velike Srbije i Velike, pardon, Prirodne Albanije.

Tako to biva kada mir shvatiš kao nastavak rata drugim sredstvima, a tvoji ratni postanu mirnodopski ciljevi.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera

SHARE