U djelu Ashabi Allahovog Poslanika, govoreći o životopisu Alije radijAllahu anhu, ubistvo Alije od strane haridžije je opisano na sljedeći način:
“Kada je halifa izašao iz kuće da klanja sabah u džematu, Abdurrahman ibn Muldžem (haridžija, op.PV) udario ga je sabljom po čelu, pa se brzo okrenuo i dao u bijeg. Ipak, stigli su ga i uhapsili. Toga dana, Vođa pravovjernih nije predvodio ljude u namazu, već je odredio Hubejra ibn Ebu-Vehba da bude imam džemata.
Kada je Ibn-Muldžem doveden pred halifu, upitao ga je halifa:
“Allahov neprijatelju, zar ti nisam činio dobro?”
“Jesi”, odgovorio je Ibn-Muldžem.
“Pa šta te onda navelo na ovo?”, upitao ga je ponovo halifa.
Ibn-Muldžem mu odgovori:
“Četrdeset jutara sam oštrio sablju i molio Allaha da njome usmrtim najgore stvorenje (tj. Aliju, op.).”
Dakle, za ovog praoca haridžija, Alija je bio najgore stvorenje na dunjaluku, iako je Alija bio najbolje stvorenje na dunjaluku u vrijeme kada je ubijen!! Poslanik alejhisselam je opisujući desetericu kojima je obećan Džennet još na dunjaluku, Aliju spomenuo odmah nakon Ebu Bekra, Omera i Osmana, radijAllahu anhum, a sva trojca su već bila preselila u vrijeme napada ovog haridžije na Aliju.
U knjizi “Telbisu Iblis”, autor Ibn el-Dževzi kazuje:
“Muhammed ibn Sa’d je od svojih šejhova prenio sljedeće:
”Sastala su se trojica haridžija, AbdurRahman ibn Muldžem, el-Burek ibn Abdillah i Amr ibn Bekr et-Temimi u Mekki i zavjetovali se da ubiju Aliju, Mu’aviju i Amra ibn el Asa i da ne izdaju jedan drugoga. Ibn Muldžem je rekao: ”Prepustite meni Aliju”, El-Burek je rekao: ”Ja preuzimam Mu’aviju”, a Amr je rekao: ‘A ja ću ubiti Amra”.” (Et-Taberi, ”Tarih el-Umem vel-Muluk”, 6. tom, 83. str.)
Ibn Muldžem je otišao u Kufu u zakazanoj noći. Kada je Alija napustio svoju kuću da bi prevodio sabah-namaz, Ibn Muldžem ga je udario u čelo žestokim udarcem koji je prodro do njegovog mozga. Alija je povikao ljudima da ga ne puste da pobjegne i on je bio uhvaćen.
Kada mu je Ummu Kulsum povikala: ”O Allahov neprijatelju, ubio si emirul-mu’minina nepravedno”, on joj je odgovorio: ”Onda plači.” On (Ibn Muldžem, op.PV) je onda rekao: ”Ja sam otrovao svoj mač, pa ako me on nadživi, molim Allaha da ga udalji i uništi.”
Kada je Alija umro, Ibn Muldžem je doveden da bi bio pogubljen. I čak iako je Abdullah ibn Dža’fer odsjekao obje njegove ruke i noge, on nije zaplakao niti progovorio. Nakon toga su oba njegova oka probijena crvenim užarenim ekserima, ali on i dalje nije puštao glasa. Umjesto toga on je počeo da uči suru El-Alek: ”Uči u ime Gospodara tvoga Koji stvara; stvorio je čovjeka od ugruška…” i završio ju je, dok je krv tekla iz njegovih očnih duplji. Međutim, kada je dio njegovog jezika zapaljen, on je zavikao, a kada je upitan zašto je to uradio u tom momentu, on je odgovorio: ”Mrzim da sa ovog svijeta odem sa nečim drugim mimo spomena Allaha na svom jeziku.”
Gledajući u kožu njegovog čela, čovjek je mogao vidjeti kafenilo, posljedicu dugih sedždi u namazu, Allah ga prokleo.” [Kraj citata]
Dok je ubijan, Ibn Muldžem je zikrio misleći da odlazi sa ovog svijeta smrću šehida, a na čelu su mu bili tragovi od sedždi.
Ibn Muldžem je ubijen, ali su njegovi potomci kroz historiju muslimana zadržali njegovo uvjerenje i praksu, proglašavajući najbolje sinove ummeta nevjernicima i ubijajući ih.
Za Put vjernika: S.T.
