Najvažnije pravilo tekfira

669

Znaj brate muslimanu da je najvažnije pravilo tekfira koje su, nažalost, zapostavili svi učenjaci – da onaj ko počini kufr ne bude vladar. Jer, od tekfiranja vladara, ma koliko kufra počinili, gotovo da se nebesa rascijepe, zemlja raspori i brda poruše.

Na ovom pravilu se izgrađuju dvije važne osnove:

Prva osnova: Svaki dokaz iz Kur'ana ili Sunneta koji ukazuje da ono što počine vladari ruši islam, to ili ima dodatno tumačenje ili  je derogirano…

Druga osnova: Greška je svaki koncenzus da je ono što počine vladari – kufr. To što vladari čine stvari koje ruše islam ukazuje da u ovoj meseli ima dva mišljenja.

Oko ove dvije osnove su se složili oni duboka znanja, a neznaju ih novajlije i bezumnici.

Dokaz ovom pravilu u tekfiru nalazimo u Kur'anu i istikrau (istraživanju i promatranju).

Što se tiče Kur'ana, kaže Uzvišeni, spominjući faraona da je rekao:

{مَا أُرِيكُمْ إِلَّا مَا أَرَى وَمَا أَهْدِيكُمْ إِلَّا سَبِيلَ الرَّشَادِ}

“Ja vam ukazujem na ono što ja vidim ispravnim i ja vam na pravi put ukazujem.”

A usulsko pravilo glasi: “Pouka je u uopćenitosti teksta a ne u posebnosti njegova objavljivanja”. Stoga, iako je ove riječi izgovorio faraon u vrijeme Musaa alejhis-selama, one važe za sve faraone – vladare do danas, jer oni ukazuju svojim ljudima ono što oni vide da je ispravno i oni im ukazuju na “pravi put”. Zato, ako bi smo ih mi protekfirili na osnovu očiglednih dokaza to bi ipak bilo oprečno riječima faraona: ”i ja vam na pravi put ukazujem.”

Što se tiče dokaza istikra'a (istraživanja i promatranja), vidjeli smo da postoji koncenzus da neke stvari izvode iz vjere, ali kada su ih počinili vladari onda to ukazuje da u meseli ima dva mišljenja.

Evo dva primjera:

1 Ibn Hazm, Ibn Kesir i drugi učenjaci prenose koncenzus kada je u pitanju širk zakonodavstva (propisivanja zakona oprečnih  dini islamu) i riddet osobe koja to učini. Ali, kada su vladari učinili te stvari postalo je jasno da u meseli ima dva mišljenja.

2 Ibn Baz, Ibn Humejd i drugi su prenijeli koncenzus da je onaj ko pomogne nevjernike protiv muslimana kafir. Ali, kada su vladari to učinili postalo je jasno da u meseli ima dva mišljenja.

Ovo je nepromenljiva osnova zato je se čvrsto pridžavaj.

Izuzetak:

Znaj, Allah te blagoslovio, da pomenuto pravilo ima izuzetak, onaj ko ga zanemari pobrkat će stvari i upast u kontradiktornost. Naime, uslovljava se da vladar koji je učinio neko djelo koje izvodi iz islama ne prkrši neki zakon Ujedinjenih Nacija. Svetost njegove krvi i imetka (ukoliko prekrši zakone UN, nap.prev.) tada nestaje i tada biva kao i ostali ljudi.

Primjer tome je Sadam Husejn. Dok se pridržavao zakona Ujedinjenih Nacija, tada njegovom islamu nije naudilo to što je bio na čelu B'AS-a (Sadamova partija), niti socijalizam, niti njegovo zakonodavstvo, niti masovni pokolji. Tada je bio ”čuvar istočnih vrata”, ”junak Kadisije” i ”Salahud-din.”  Ali kada je – da Allah sačuva – prekršio zakon Ujedinjenih Nacija okupiravši Kuvajt, tada je postao kafir, murted i tagut.

Zato dobro shvati ovaj izuzetak.

Napisao: šejh Nasir El-Fehd

Važna napomena i objašnjenje: Kompletan tekst je pisan u sarkastično-ironičnoj formi, a odgovor je murdžijskoj ulemi koja pravda vladare otpadnike u arapskim zemljama, izmišljajući izgovore koje ni ovim tiranima ne bi pali na pamet. Ironičnim stilom, šejh Nasir el Fehd ukazuje na zablude murdžija koji, čak, odbacuju i konsenzuse učenjaka i muslimana samo kako bi opravdali svoje vladare. Primer sa Saddamom je upečatljiv: Ova murdžijska ulema  tzv. Saudijske Arabije je smatrala Saddama herojem i muslimanom (i pored toga što je odbacio Allahov šerijat a sudio svojim zakonom) sve dok ovaj nije okupirao Kuvajt, prekršivši zakone UN-a i ugrozivši interese saudijskog tiranskog režima. Čim je Saddam okupirao Kuvajt, odmah je, od strane ove uleme, proglašen kafirom, naravno, po nalogu “pravednog” vladara.

SHARE